EVROPA MOŽE BEZ ‘VELIKOG BRATA’: Ovo je posljednji trenutak da se vojno osloni na sebe

Kako bi trzavice između Trampa i evropskih lidera mogle da utiču na odbrambenu politiku Evrope? Sagovornici DW smatraju da je ovo poslednji trenutak da se Evropa vojno osloni na sebe, ali da tu ima još mnogo posla.

Mali Bundeswehrsoldaten (picture-alliance/dpa/K. Nietfeld)

Riječi njemačke kancelarke Angele Merkel iz bavarskog šatora, o tome kako Evropa ne može da se bez izuzetka osloni na SAD već treba da se uzda u sebe, dočekane su u prvom redu sa oduševljenjem. U drugom je došlo pitanje: da li je Evropa u pogledu odbrambene i bezbjednosne politike kadra da opstaje bez pomoći SAD?

Pozadina priče je oklijevanje predsjednika Donalda Trampa da iskaže privrženost članu 5 statuta NATO koji govori o solidarnosti u slučaju napada na jednu članicu Alijanse. Tramp je više puta kritikovao partnere čiji izdaci za odbranu ne dostižu dva odsto budžeta, kako to predviđaju dogovori u okviru NATO. Ukoliko se njegove prijetnje ostvare pa Amerika kao vojna sila bez premca više ne bude garant bezbjednosti ostalih članica NATO, da li je Evropa spremna da preuzme stvar u svoje ruke?

Ovo je u svakom slučaju odlična prilika da Evropa to učini, kaže za DW Nik Vitni iz Evropskog savjeta za međunarodne odnose. Prema njegovom mišljenju, Evropa je sada stiješnjena između prijetnji Trampove administracije i Rusije. Olakšavajuća okolnost je što u Francuskoj, nakon izbora Emanuela Makrona, stoluje predsjednik koji uz Merkelovu može biti pokretač novog evropskog samopouzdanja.

„Lako je do sada bilo prepoznati potrebe, ali onda odložiti posao uz riječi: možda sljedeće godine, ako budžetska situacija dozvoli“, kaže Vitni, koji je bivši visoki zvaničnik Evropske agencije za odbranu. „Potreban je rigorozan popis inventara, da vidimo gdje bacamo ogromne količine novca na stvari koje nikom živom ne trebaju i kako da izbjegnemo dupliranje posla.”

Mali Macron fordert mehr Einsatz von Deutschland und Europa (Reuters/C. Petit Tesson)
Emanuel Macron – Od njega mnogo toga zavisi

Lekcije iz Libije

Kada su evropske države pokušale da 2011. preuzmu inicijativu u udarima na Libiju, brzo se ispostavilo da intervencija mora da preraste u intervenciju NATO jer Evropljani nisu imali dovoljne obavještajne resurse, čak da im se dešava da ostanu bez municije. Odgovor je bila američka podrška. Zato i Sven Biskop iz belgijskog Kraljevskog instituta za međunarodne odnose smatra da jedina šansa Evrope leži u saradnji u oblasti izdataka i investicija u odbranu. Uz politiku Vašingtona koju Biskop naziva Trump first, prioriteti SAD će se možda podudarati sa evropskim, a možda i neće. Zato, zaključuje, Evropa treba da krene putem Europe first.

Govoreći o uvriježenoj slici o ruskoj prijetnji evropskoj bezbjednosti, Biskop navodi da je ta priča prenaduvana jer Rusija nije ni izbliza jaka koliko se predstavlja. Dodaje da 28 članica EU imaju ukupno 1,5 miliona ljudi u uniformi, mahom profesionalnih vojnika. „Ali kada se radi o slanju snaga van naše teritorije, to nije moguće bez SAD jer nismo investirali u strateške opcije – u dugolinijski transport, satelite, bespilotne letjelice, avione-tankere…”

Prioritet Evrope bi upravo trebalo da bude razvoj popisanih stavki, gdje bi države trebalo da podijele troškove – onda ni magična dva odsto budžeta ne bi morala da budu dostignuta. Ali to će, priznaje Biskop, biti težak zadatak s obzirom da se nacionalne države nerado odriču potpune kontrole nad nišama vojne industrije.

A nuklearni arsenal?

Nik Vitni najveći problem vidi na drugom mjestu. On ukazuje na ono što zove „ultimativnom barijerom” u vidu američkog arsenala atomskog oružja. Trenutno je, navodi primjer, malo vjerovatno da Rusija pokuša invaziju na baltičke države, ali „ukoliko bi postojala sumnja u američku nuklearnu garanciju bezbjednosti, onda bi jastreb u Kremlju bio u iskušenju da kaže: Krećemo u napad, jer oni će na posljetku morati da popuste.”

Kako odnosi kontinenta i Velike Britanije nisu trenutno sjajni, čitav posao takozvanog nuklearnog odvraćanja pao bi na Francusku, jedinu kontinentalnu zemlju EU sa atomskim naoružanjem. Proširenje nuklearnog arsenala Pariza na sve zemlje Evrope zahtijevalo bi ogromnu promjenu u stavu Francuske koja, kako Vitni tumači, nikada nije spremna da dijeli svoju nuklearnu moć. „Nijemcima takođe nikada nije bilo drago da budu pod bilo čijim nuklearnim kišobranom, ali ako već moraju, onda bi radije bili pod američkim nego pod francuskim kako bi mogli da skupljaju lovorike kao zaštitnici Evrope“, dodaje Vitni.

 

(Global CIR/DW)

Objavljeno u:

Komentiraj