KAKO SU NASTAJALI VELIKI ROMANI?! Lik ‘grofa Monte Krista’ je postojao, mada nije bio ni ‘grof’ ni ‘Monte Kristo’

Jedan od dva najpopularnija djela Aleksandra Dime svakako je pustolovni roman „Grof Monte Kristo“, dovršen 1844. godine, koji se odigrava u Francuskoj, Italiji i na ostrvima u Mediteranu, u periodu 1815—1839.

Počinje neposredno prije ‘Sto dana’, kako se u historiografiji naziva period između povratka Napoleona sa Elbe i njegovog konačnog poraza u ‘Bici kod Vaterloa’. Taj kontekst je od ogromnog značaja za cjelokupnu radnju, koja se vrti oko Edmonda Dantesa, mladog pomorca koji je na dan svog vjenčanja od strane ljubomornih ljudi lažno optužen da je bonapartistički agent, pa bez suđenja zatočen u ostrvskoj tvrđavi If, iz koje je pobjegao, našao skriveno blago na ostrvu Monte Kristo i krenuo putem osvete prema onima koji su mu uništili život.

Status klasika ova knjiga stekla je još dok je izlazila u nastavcima u listu „Journal des Débats“: pismeni su ga gutali čim bi se pojavila nova epizoda, a nepismene mase su se okupljale oko onih pismenih koji su bili radi da im čitaju, i tako dan za danom, kao što mi danas opsesivno gledamo televizijske serije. Po ulicama, trgovima, dućanima, radionicama, domovima — ni o čemu se drugom nije pričalo. A od kada su ljudi izumili „pokretne slike“, snimljeno je najmanje dvadeset devet filmova kao i nekoliko serija, od kojih je svakako najbolja ona iz 1998. sa Žerarom Depardjeom u glavnoj ulozi.

Grof Monte Kristo, Aleksandar Dima, Francuska književnost, Svetska književnost
Džejms O’Nil u ulozi Edmonda Dantesa u filmu „Grof Monte Kristo“ iz 1913. godine. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/A Pictorial History of the Movies, page 24/WFinch

Ali, kako je nastao, da li je Dima sa svojim saradnikom Ogistom Maketom, koji mu je idejno pomogao oko nacrta radnje, izmislio originalnu priču baziranu samo na dobroj staroj tematici osvete? Ustvari, Dima je sam priznao da je na ideju došao prilikom čitanja knjige Žaka Pušea, policijskog arhivara, koji je 1838. objavio priče o raznim interesantnim kriminalnim slučajevima. Za ovo je važna ona koja se tiče obućara Pjera Pikoa iz Nima koji je 1807. bio vjeren sa nekom bogatašicom pa lažno optužen da je engleski špijun od strane tri ljubomorna čovjeka — Lupijana, Solarija i Šobara; četvrti Alu nije učestvovao, ali je znao i ništa nije preduzeo.

Piko je potom bio smješten u tvrđavu Fenestrel u kojoj je proveo sedam godina, a da je tek druge saznao zbog čega. Tokom tamnovanja prokopao je uski tunel do susjedne ćelije i sprijateljio se sa bogatim italijanskim sveštenikom, ocem Torijem, koji mu je na samrti ostavio blago koje je sakrio u Milanu. Kada je pušten na slobodu poslije pada Napoleona 1814. godine, otišao je u Italiju, pronašao blago i pod drugim imenom se vratio u Pariz, gdje je deset godina kovao planove za osvetu protiv bivših drugova.

Za to je iskoristio svoje novostečeno bogatstvo. Prvo je ubio Šobara, ili naručio njegovo ubistvo, koje je izvršeno nožem na kojem je pisalo: „Broj jedan“. Dvije godine nakon što je nestao s lica zemlje, njegova bivša vjerenica udala se za Lupijana, kojem je Piko zato namenio najtežu kaznu: prvo je namamio njegovu kćer da se uda za nekog kriminalca, kojem je potom namjestio hapšenje, što je izazvalo smrt djevojke zbog šoka. Piko je potom spalio, ili platio nekome da spali, Lupijanov restoran, što je ovoga potpuno finansijski uništilo. Zatim je Solarija otrovao, pa naveo Lupijanovog sina da ukrade neko zlato i dragulje, ili mu podmetnuo ukradeno, zbog čega je ovaj završio u zatvoru; na kraju je Piko lično nožem izbo Lupijana.

Grof Monte Kristo, Aleksandar Dima, Marsej, Marselj, Ifska tvrđava
fska tvrđava kod obala Marseja u kojoj je Edmond Dantes tamnovao, u romanu „Grof Monte Kristo“ Aleksandra Dime. Foto: Wikimedia Commons/Jan Drewes (www.jandrewes.de)

Nikada nije odgovarao pred zakonom za ovaj osvetnički pir, i policija ništa ne bi znala da Alu nije shvatio šta se dešava, pa oteo i ubio Pikoa. Istražiteljima je sve ispričao na samrti, mada je izvjesno da je sve ono što se dešavalo u periodu između njegovog hapšenja i početka osvete samo plod mašte ispovjednika; možda je mogao da bude veliki pisac, ali ne veći od Aleksandra Dime koji je sve to obogatio, dovoljno izmijenio, maestralno napisao, i stvorio remek-djelo koje može da se čita na svake tri godine kao da je prvi put: toliko je uzbudljivo da uopšte nije ni važno to što znate šta će da se desi.

Žak Puše je u istoj knjizi opisao i slučaj trovanja u porodici, koji je Dima takođe iskoristio za „Grofa Monte Krista“. U jednom izdanju se pominje i da je opat Farija stvarno postojao, da je umro 1819. i da mu je život dosta ličio na onaj opata Farije iz romana. Ali je sudbina glavnog protagoniste potpuno drugačija od sudbine glavnog inspiratora.

Inače, pomenusmo maločas da je roman u nastavcima izlazio u listu „Journal des Débats“; to je bilo u periodu između 28. augusta 1844. i 15. januara 1846. godine. Prva dva djela štampana su u knjiškoj formi već 1844, dok je preostalih šesnaest dijelova objavljeno naredne. Prvi strani prijevod po svemu sudeći bio je engleski i pojavio se već tokom 1845—1846; mada je u pitanju anonimni prijevod, prate ga gotovo sva izdanja na engleskom do dana današnjeg.

(Global CIR/Telegraf/Agencije)

Komentiraj